Uskoro nećemo imati ni za za električne stolice

Energija

Urgent: Zašto je Srbiji neophodna nuklearna elektrana?



I iz lokalnih i iz globalnih razloga Srbija mora da počne da razmišlja o gradnji nuklearki. Kako o ovakvim i sličnim pitanjima odlučuju laici (uglavnom političari), vredi ih podsetiti na neke prednosti ovog vida energije. Barem zbog toga što će uskoro moći da se konvertuje u političke poene.

Izgradnja jednog nuklearnog kompleksa, veličine koja bi zadovoljila potrebe zemlje kakva je naša, koštala bi oko pet milijardi evra. To bi, naravno, predstavljalo grinfild investiciju, čiste novce iz fondova koje obezbeđuju proizvođači opreme. Napominjem da izbor proizvođača, isporučioca opreme i kreditora ne utiče na cenu (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). Ako se uzme u obzir cena, trajanje, kao i asanacija terena po prestanku rada nuklearke, dolazi se do podataka da je to ekonomski najisplativiji način proizvodnje struje. To se vidi iz cene proizvodnje električne energije: 1,8 centi za kwh nuklearne energije, 2,2 centa za kwh dobijen sagorevanjem uglja i četiri centa za kwh dobijen u gasnim elektranama. I ne pominje se cena proizvodnje struje u hidroelektranama, jer u zavisnosti od cene izgradnje elektrane (primera radi, nije isto da li se pravi centrala na Dunavu ili Drini) varira od dva do 2,8 centa za kwh! Takođe, sa strateškog aspekta, cena električne energije proizvedene u hidroelektranama nije od presudnog uticaja, jer je tehnološki nemoguće obezbediti više od 25 posto proizvodnje ovim putem. Primera radi, sve hidroelektrane u Srbiji, uključujući i one najveće, “Đerdap” i “Bajinu Baštu”, zajedno obezbeđuju manje od 20 posto ukupne proizvodnje struje. Pošto se, posle zatvaranja dva bloka bugarske nuklearke “Kozloduj”, u regionu oseća veliki nedostatak struje, dok se na četiri nova, čija je izgradnja u toku, mora sačekati minimum pet godina, Srbija se uključuje u izgradnju značajnih kapaciteta. Procena EPS-a je da zemlji nedostaju dve elektrane ukupnog kapaciteta 700 megavata. Pored pregovora sa strancima, vode se pregovori i sa Elektroprivredom Republike Srpske o zajedničkom ulaganju u hidroelektranu “Buk Bjela” i o kupovini hidroelektrane “Višegrad”. Uz sve to, potrebno je reći i da se, u slučaju da se zemlja vrati na industrijski nivo iz 1989. godine i u svako domaćinstvo unese računar i klima-uređaj (što se danas smatra civilizacijskom potrebom), procenjuje da bi se potrošnja električne energije povećala najmanje - dva puta! Sledi racionalno objašnjenje da bi bilo ekonomski najisplativije i najlakše (jer bi najlakše bilo obezbediti kredite) ući u projekat izgradnje nuklearne elektrane! Kako zbog povećane potrošnje potrebe za proizvodnjom rastu, povećana proizvodnja obezbedila bi zemlji sigurne prihode na duže vreme.

Atomi stabilizovali Bugarsku

Ako se zna da se stanovništvo Zemlje udostručava svakih 30 godina, a danas ima približno sedam milijardi ljudi, normalno je da se razmišlja kako obezbediti uslove za život budućih stanovnika. Pored hrane i vode, tu je i energija. Svet se nalazi u fazi razmišljanja kako bez fatalnih posledica dalje trošiti resurse naše planete. Znači, iz potrošačke doktrine, gde je bio važan samo profit i gde su se resursi Zemlje trošili bez ostatka sa velikim odbicima i otpadom, prelazi se na eru sofisticirane industrije, kada će se težiti maksimalnom korišćenju resursa. Nuklearna energija u budućnosti ima primat iz više razloga. Struktura ukupne proizvodnje električne energije u svetu izgleda ovako: 40 posto ugalj (rezerve ovog fosilnog goriva trajaće još nekoliko stotina godina, a dalja upotreba je ograničena sporazumom iz Kjota); 25 posto nafta i gas (nafta za približno 30 godina odlazi u istoriju kao energent i postaje dragocena hemijska sirovina); 20 posto nuklearno gorivo (trenutno jedino moguće rešenje koje nudi nauka. U perspektivi, kao atraktivno rešenje, postoji mogućnost fuzije, čiji su rezervoari u morskim vodama praktično neistrošivi. Prema prognozama stručnjaka, nauka najranije za 50 godina može da ponudi rešenje za primenu fuzije); 15 posto hidroenergija (voda ima krajnje ograničene kapacitete, pošto se ne koristi samo za proizvodnju energije). U svetlu nedavnog potpisivanja naftnog i gasnog aranžmana sa Ruskom Federacijom, svedoci smo da je Bugarska, recimo, dobila daleko bolje uslove od nas upravo zbog toga što je energetski stabilnija zemlja (upravo zbog postojanja nuklearke “Kozloduj”, iako raspolaže znatno slabijim prirodnim resursima). U slučaju iskorišćenja svih prirodnih kapaciteta, kao i izgradnje, za početak jedne (moguće je izgraditi dve nuklearke, za rad je potrebno mnogo tekuće vode) naša zemlja bila bi energetski lider regiona, samim tim bi bila nezavisnija od ruskog gasa, uvoza struje… A kroz celu istoriju gospodari energije bili su i gospodari sveta. Isto tako, kad se kaže nauka, misli se da je to nauka u jednom momentu, a već u narednom prelazi u sistem znanja iz koga proističe tehnologija. Jedan od vidova je svakako nuklearna industrija. U EU je kao mera uzeto da bi bilo najbolje da se energetske potrebe Unije podmiruju za početak sa 30 posto nuklearne proizvodnje. Za srednje razvijene evropske zemlje postavljen je standard da treba da ima instalisanu snagu na nivou od dva kilovata električne snage po stanovniku. Neminovno se nameće pitanje: gde je tu Srbija, ako se zna da su napredak i emancipacija društva vezani upravo za energiju? Srbija je proteklih godina dosta zaostala u tehnološkom razvoju. Međutim, kada bi trećina ili milion porodica u našoj zemlji kupile po računar i klima-uređaj, što je danas izdatak od 500 evra, naša zemlja bi se našla u problemu, odnosno manjku za 1.000 megavata ili za jednu novu termoelektranu veličine Obrenovca! Zemlje koje imaju ili su zainteresovane da izgrade nuklearne elektrane ubuduće će gorivo koje su iskoristile, odnosno nuklearni otpad, vraćati proizvođaču. Tako glasi ponuda koju je svetu nedavno uputio Klub 7, koji čine zemlje proizvođači nuklearnog goriva (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). Ova ponuda rezultat je saradnje koja ima za cilj da predupredi potencijalne krize energetskih resursa u svetu i borbu protiv terorista koji mogu da zloupotrebe nuklearni otpad u vojne svrhe! Najveći otpor izgradnji nuklearki bio je strah od otpada, što je i razumljivo. Skladištenje otpada koji će se razložiti za 100.000 godina zaista izaziva strah. Ali, najnovija ponuda Kluba 7 o davanju goriva na lizing, odnosno vraćanju u zemlju proizvodnje nakon korišćenja, dovodi do preokreta. Nauka radi na projektu skraćenja vremena razlaganja nuklearnog otpada i na novim sigurnim reaktorima. Nesporazum sa javnošću napravljen je zbog nedovoljne informisanosti. Dalje, u svetu postoji 440 reaktora, čiji je instalisani kapacitet 400.000 megavata. Morima kruži još 100-200 podmornica na nuklearni pogon. Upravo su iskustva sa podmornicama doprinela velikom proboju u stvaranju novih bezbednih reaktora tzv. 4. generacije. Ti reaktori ne prelaze 300 megavata snage. Dizajnirani su na zahtevima da nema nikave liferacije goriva, na principu održivosti (odnosno izbačena su kritična mesta sigurnosti) i na ekonomičnosti rada. Na tržištu će se naći između 2013. i 2015. godine, a njihova važnost se ne ogleda samo u proizvodnji električne energije nego i tečnog vodonika, koji će zameniti benzin kao pogonsko gorivo u saobraćaju.

Pa ti sad smesti tri miliona tona

Slovenačka nuklearka “Krško” godišnje proizvede desetak tona nuklearnog otpada, koji zauzima prostor od jednog kubnog metra. Nije greška, 10 tona stane u jedan kubni metar! U isto vreme, TE “Obrenovac” za godinu dana sagori tri miliona tona uglja, gde je za smeštanje sagorelog materijala potrebno tri miliona kubnih metara prostora. Proporcije narušavanja životne sredine su očigledne. Činjenica da nema nikakvog emitovanja sadržaja u vazduh još je jedan prilog za korišćenje nuklearne energije.

veza: www.tk-info.net