Da se u okolini Bora nalazi nekoliko mini topionica u kojima se pretapaju sirovine, uglavnom, stečene krađom iz pogona Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) „Bor“ već odavno nije tajna. Misterija je zašto takvi pogoni do sada nisu otkriveni, kao ni to zašto javnost još ne zna ko su „zlatni“, a ko „bakarni“ momci, kako je to nedavno izjavio Ljubomir Milovanović, direktor „Zaštite“, preduzeća zaduženog za obezbeđivanje imovine RTB.
-
Kada se pomene reč topionica, ljudi uglavnom pomisle na veliki pogon, sa ogromnom peći i monumentalnim mašinama – smeje se Jovica Kokoranović, jedan od vlasnika mini livnice, smeštene na njegovom imanju u ataru sela Mali Krivelj, nedaleko od rudnika bakra „Cerovo“. – U praksi, to su zapravo mašine koje se ručno prave i koje laiku izgledaju kao najobičnije poljoprivredne mašine.
Zaista, peć u kojoj se topi šljaka, iz koje se izdvaja bakar čistoće 99,9 odsto, zapravo je napravljena od – bureta, dok ona iz koje se pretapanjem izdvaja zlato, podseća na – lonac. Drobilica podseća na kosačicu, a mašina za „ispiranje“ plemenitih metala na – kazan za pečenje rakije!- U principu, postupak je veoma jednostavan – objašnjava Kokoranović, koji već četvrt
veka radi kao livac u borskoj „Livnici“. – Da bi se dobio bakar, moram najpre da u drobilici sameljem šljaku. Sledi ispiranje i, najzad, topljenje. Livenje je konačni proces, kada se dobija bakar, koji je veoma čist. Ljudi imaju pogrešno mišljenje da su za ovo potrebne ne znam kakve mašine. A, sve što treba je – znanje, kojeg imam na pretek.
Banuli su kod Jovice pre mesec dana organi reda. Došlo je petoro automobila. Kokoranović kaže „kao da su došli da hapse Ratka Mladića“.
- Imam sve dozvole neophodne za ovaj posao. Čak sam i radnju registrovao. Jedino nemam studiju uticaja na životnu sredinu, koju nisam mogao da izvadim jer mi je imanje, još pre 15 godina, ekproprisano zbog širenja rudnika „Cerovo“, i od tada, zapravo, i nije moje. Mislim, moje je, jer mi još nisu platili. Ali… Ma, ko će ga više znati, zamršeno je – odmahnu rukom Kokoranović.
On smatra da je na udaru organa reda bio jer su oni posumnjali da u svom pogonu pretapa zlatonosni mulj ukraden iz pogona RTB. Tek kada im je pokazao da ima ugovor sa majdanpečkom Fabrikom bakarnih cevi o preradi šljake iz njihovih pogona, kao i dozvolu Ministarstva rudarstva, koja se obnavlja svake godine, za ispiranje zlata iz Peka, Mlave i Timoka, strasti su se primirile.
- Ispiranje zlata je hobi, tu nema neke zarade – objašnjava Jovica. – Međutim, za preradu šljake plaća se 438 dolara po toni, od čega vama ostane čist profit od oko 60 odsto od ugovorene cene. A, najverovatnije, svi znaju ko se zapravo bavi preradom zlatonosnog mulja iz RTB. Takvi ljudi ne voze, kao ja, „juga“, već najmanje BMV…
10 KUBIKA ZA PET GRAMA
- ISPIRANJE zlata je težak posao, jer u toku dana posebnom mašinom prevrnemo oko 10 kubika peska iz reke, iz kojeg se kasnijom preradom dobije oko pet grama tog plemenitog metala – naglašava Kokoranović. – Uz to, morate da znate gde da tražite zlato u vodi, ali to je već stvar iskustva. Pored toga, obavezno morate i da pretopite zlato, jer ste, po zakonu, dužni da taj metal prodate Narodnoj banci Srbije, koja ga plaća oko 20 evra po gramu. Ali, ne primaju samorodno zlato, već samo ono koje je prethodno pretopljeno i, samim tim, potpuno čisto.
veza:
www.bor-grad.com
